GENETIKA

Genetičko savetovanje

Genetičko savetovanje je proces u kome se osobe ili članovi porodice koji imaju povećan rizik od razvoja naslednih genetičkih poremećaja obaveštavaju o posledicama i prirodi poremećaja, verovatnoći razvoja iili načinu prenošenja, kao i mogućnostima koje su im potrebne tokom planiranja porodice ili očekivanja bebe. Genetičko savetovanje pruža informaciju i podršku ljudima koji imaju ili mogu biti izloženi riziku za nastanak genetičkih poremećaja.

Ovaj složeni proces može biti podeljen u: dijagnostički aspekt, koji podrazumeva procenu stvarnog rizika; i aspekt podrške i saveta.

Postoji više razloga za genetičko savetovanje:
-ukoliko imate ličnu ili porodičnu istoriju genetičkih bolesti ili urođenu anomaliju;
-ako ste trudni ili planirate trudnoću posle 35. godine;
-već imate dete sa genetičkim poremećajem ili urođenom anomalijom;
-imate dva ili više spontana pobačaja ili mrtvorođeno dete;
-urađen ultrazvuk ili skrining prenatalni test koji ukazuje na mogući problem.

Genetičari:
-pružaju potrebne informacije i podršku pojedincima ili porodicama koje imaju genetičke poremećaje ili mogu imati rizik od nastanka genetičkih poremećaja;
-daju procenu rizika od genetičkih poremećaja istraživanjem istorije jedne porodice;
-pružaju podršku i informacije koje će pomoći osobi da donese odluku o vrsti testiranja;
-tumače rezultate genetičkih testova tokom trudnoće (skrining testovi, CVS, amniocenteza, kordocenteza) i objašnjavaju moguće tretmane ili preventivne mere;
-daju informaciju o visokom riziku za pojedine genetičke poremećaje, kao što je Daunov sindrom, ako trudnica ima 35. god i više ili ako postoji već rođeno dete sa genetičkim poremećajem.

genetika

CITOGENETIKA (prenatalna i postnatalna dijagnostika)

Kariotip je set hromozoma u ćeliji, uređen u parovima i po veličini (vidimo broj i strukturu hromozoma). Svaki hromozom se sastoji od molekula DNK koji je čvrsto i spiralno više puta uvijen oko proteina koji se nazivaju histoni i koji podržavaju njegovu strukturu. Hromozomi su strukture po kojima se razlikuje jedna vrsta od druge i sposobni su da prenesu genetičku informaciju sa jedne generacije na sledeću Normalan kariotip čoveka se sastoji od 23 para hromozoma (ili 46 hromozoma), od kojih 22 para čine autozomi (’’telesni hromozomi’’), a 1 par čine polni hromozomi (XX kod žene, XY kod muškarca).
Parovi autozoma u svim ćelijama jednog organizma su isti (homologi). Jedan par polnih hromozoma je isti (homolog) samo u ćelijama žena, u kojima se sastoji od dva X hromozoma. U ćelijama muškaraca polni hromozomi su nejednaki (nehomologi) i sastoje se od jednog X hromozoma i jednog Y hromozoma.

Normalan kariotip žene je 46, XX
Normalan kariotip muškarca je 46, XY
Kome se preporučuje prenatalna dijagnostika genetičkih poremećaja?

Prenatalna dijagnostika genetičkih poremećaja preporučuje se u sledećim situacijama:
kod patološkog nalaza ultrazvuka, loših vrednosti biohemijskih markera (double i triple test), trudnoće u 35. godini i kasnije, začeća veštačkom oplodnjom, ukoliko postoji porodična istorija genetičkih poremećaja ili prethodna istorija spontanih pobačaja, kao i ukoliko su roditelji bili izloženi nekoj vrsti zračenja ili hemijskim/biološkim mutagenim faktorima.

MOLEKULARNA GENETIKA (PCR)

Regioni na Y hromozomu u kojima se nalaze geni odgovorni za proizvodnju sperme i formiranje zdravih i funkcionalnih spermatozoida se označavaju kao AZFa, AZFb i AZFc (Azospermia factor - AZF). Veliki broj genetičkih razloga infertiliteta kod muškaraca je povezan sa mikrodelecijama na Y hromozomu. AZFa region je najbliži centru gena i samo oko 6% muškaraca će imati mikrodeleciju ovog regiona. Delecije u ovom regionu vode ka stanju poznatom kao sindrom Sertolijevih ćelija. U ovom slučaju, ne postoji mogućnost lečenja. AZFb region se nalazi blizu AZFa regiona i javlja se kod oko 14% muškaraca. Kod muškaraca koji imaju kompletnu deleciju ovog regiona, takođe, ne postoji mogućnost lečenja. Ukoliko postoji parcijalna delecija ovog regiona, može postojati nada za pronalaženje spermatozoida putem biopsije testisa. AZFc region se nalazi mnogo dalje od centra Y hromozoma i samim tim mikrodelecije u ovom regionu imaju manje ozbiljniji uticaj na proizvodnju spermatozoida. Pokazano je da je najčešća delecija AZFc regiona, oko 66%. Muškarci sa delecijama u ovom regionu mogu imati smanjeni broj spermatozoida u ejakulatu ili njihov potpuni nedostatak, ali će imati određeni broj spermatozoida u testisima. Kod njih je moguće lečenje putem biopsije testisa iz kojih mogu da se uzmu spermatozoidi (uspešnost oko 75%), kao i promena načina života koja bi uticala na povećanje proizvodnje spermatozoida. Ispitivanje ovih delecija je važno jer se bračnom paru može dati precizan genetički savet u vezi sa njihovom neplodnošću, kao i dalje prognoze.

Metoda: PCR
Uzorak: puna krv oko 3 ml, EDTA kao antikoagulans
Vreme izdavanja rezultata: 2-3 radna dana

Trombofilija predstavlja medicinski termin koji se koristi da bi se opisalo stanje pri kome krv ima povećanu tendenciju ka stvaranju krvnog ugruška (tromba). Postoji više razloga zbog koga krv može da ima tendenciju povećanja zgrušavanja krvi. Trombofilija obično može biti: stečena i nasledna. Kod stečenih trombofilija, abnormalna koagulacija krvi je uglavnom povezana sa specifičnim slučajevima, kao što je duže provođenje u krevetu nakon operacije, trauma, kancer, trudnoća, a takođe, mogu biti i posledice nekih životnih navika ili stečenih bolesti. Kod naslednih trombofilija, osobe imaju tendenciju da stvaraju krvne ugruške zbog genetičke predispozicije koju su nasledili od svojih roditelja. Urođeni faktori rizika najčešće nastaju zbog nekih genskih mutacija. Osobe sa naslednom trombofilijom mogu imati porodičnu istoriju srodnika sa abnormalnim ili preteranim zgrušavanjem krvi. Prekomerno zgrušavanje krvi na pogrešnom mestu, koje dovodi do začepljenja krvnog suda (tromboza) pogađa i arterije i vene.
Genetički razlog za nastanak dubokih venskih tromboza je uzrokovan mutacijama na genima za metilentetrahidrofolat reduktazu MTHFR (C677T; A1298C), plazminogen aktivator inhibitor-1 PAI-1 (4G/5G), nedostatkom faktora V - Leiden faktor (R506Q), kao i povećanom produkcijom protrombina faktor II (G20210A).
Ukoliko osoba nasledi samo jednu kopiju mutiranog gena, kažemo da je heterozigotni nosilac mutacije. Ukoliko osoba nasledi obe kopije mutiranog gena, kažemo da je homozigotni nosilac mutacije. Osobe koje su homozigotni nosioci mutacije imaju veći rizik za nastanak krvnog ugruška, nego osobe koje su heterozigotni nosioci mutacije. Takođe, osoba koja je nasledila mutaciju u više od jednog gena (mutacija u faktoru V i faktoru II), ima veći rizik za nastanak krvnog ugruška.
C677T i A1298C su najviše poznate i testirane MTHFR mutacije. Normalan MTHFR gen je C677C, dok je mutiran gen C677T, koji stvara MTHFR enzime koji su manje efikasni. Osoba može biti heterozigot za MTHFR, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na MTHFR genu i jednu normalnu kopiju alela na MTHFR genu (C677T). Takođe, osoba može biti homozigot za MTHFR i imati dve kopije istog mutiranog alela (T677T).
Normalan MTHFR gen je A1298A i osoba može biti heterozigot za MTHFR, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na MTHFR genu i jednu normalnu kopiju alela na MTHFR genu (A1298C). Takođe, osoba može biti homozigot za MTHFR i imati dve kopije istog mutiranog alela (C1298C).
Normalan PAI-1 gen je 4G/4G. Osoba može biti heterozigot za PAI 1 gen 4G/5G, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na PAI-1 genu i jednu normalnu kopiju alela na PAI-1 genu. Takođe, osoba može biti homozigot za PAI-1 gen i imati dve kopije istog mutiranog alela 5G/5G. Sve osobe imaju protein faktor V, koji ima ulogu u zgrušavanju krvi. Međutim, postoje osobe koje imaju DNK mutaciju u genu koji stvara protein faktor V i takve osobe imaju nasledan tip trombofilije. Mutacija FV Leiden dovodi do zamene aminokiseline arginin glutaminom na 506. mestu u proteinu. Ova promena dovodi do smanjene osetljivosti faktora V na inhibitorno dejstvo aktiviranog proteina C (APC). Usled toga proces zgrušavanja krvi se nastavlja i nastaje tromboza. Heterozigotni nosioci ove mutacije imaju 3-7 puta veći rizik za nastanak tromboza, dok je kod homozigota ovaj rizik 80-90 puta veći u odnosu na osobe koji nisu nosioci.
Mutacija protrombina faktor II (G20210A), koji je neophodan za odvijanje normalne koagulacije krvi se nalazi u 3’nekodirajućem regionu i dovodi do povećanja ekspesije gena što vodi ka povećanju nivoa protrombina u krvi, zbog čega postoji tendencija stvaranja krvnog ugruška. Ova mutacija 2-4 puta povećava rizik od nastanka venskih tromboza.
Dijagnostika trombofilije je posebno značajna u trudnoći, jer krvni ugrušak može da se formira u krvnim sudovima placente, što smanjuje dotok krvi do ploda i može dovesti do gubitka trudnoće, intrauterine smrti ploda, zastoja u rastu i razvoju ploda.
Na trombofiliju se treba testirati: ukoliko postoji pozitivna porodična anamneza, tromboze u mlađem životnom dobu ( manje od 40 godina života), ponavljani spontani pobačaji, udružene arterijske i venske tromboze, rekurentne idiopatske troboze i tromboze neobičnih lokalizacija.
Dijagnostika ovih mutacija se zasniva na PCR metodi. Uzorak iz kog se radi testiranje je 3 ml pune krvi (EDTA kao antikoagulans). Sa rezultatima ovog testa se potvrđuje mogućnost postojanja sklonosti ka dubokim venskim trombozama, koji je nastao kao posledica mutacija na genima za MTHFR (C677T), PAI-1 (4G/5G), faktor V - Leiden faktor (R506Q) i faktor II (protrombin 20210A).

Mutacija protrombina faktor II (G20210A), koji je neophodan za odvijanje normalne koagulacije krvi se nalazi u 3’nekodirajućem regionu i dovodi do povećanja ekspesije gena što vodi ka povećanju nivoa protrombina u krvi, zbog čega postoji tendencija stvaranja krvnog ugruška. Ova mutacija 2-4 puta povećava rizik od nastanka venskih tromboza.

Sve osobe imaju protein faktor V, koji ima ulogu u zgrušavanju krvi. Međutim, postoje osobe koje imaju DNK mutaciju u genu koji stvara protein faktor V i takve osobe imaju nasledan tip trombofilije. Mutacija FV Leiden dovodi do zamene aminokiseline arginin glutaminom na 506. mestu u proteinu. Ova promena dovodi do smanjene osetljivosti faktora V na inhibitorno dejstvo aktiviranog proteina C (APC). Usled toga proces zgrušavanja krvi se nastavlja i nastaje tromboza. Heterozigotni nosioci ove mutacije imaju 3-7 puta veći rizik za nastanak tromboza, dok je kod homozigota ovaj rizik 80-90 puta veći u odnosu na osobe koji nisu nosioci.

C677T i A1298C su najviše poznate i testirane MTHFR mutacije.
Normalan MTHFR gen je C677C, dok je mutiran gen C677T, koji stvara MTHFR enzime koji su manje efikasni. Osoba može biti heterozigot za MTHFR, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na MTHFR genu i jednu normalnu kopiju alela na MTHFR genu (C677T). Takođe, osoba može biti homozigot za MTHFR i imati dve kopije istog mutiranog alela (T677T).

C677T i A1298C su najviše poznate i testirane MTHFR mutacije.
Normalan MTHFR gen je A1298A i osoba može biti heterozigot za MTHFR, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na MTHFR genu i jednu normalnu kopiju alela na MTHFR genu (A1298C). Takođe, osoba može biti homozigot za MTHFR i imati dve kopije istog mutiranog alela (C1298C).

Normalan PAI-1 gen je 4G/4G. Osoba može biti heterozigot za PAI 1 gen 4G/5G, što znači da ima jednu kopiju mutiranog alela na PAI-1 genu i jednu normalnu kopiju alela na PAI-1 genu. Takođe, osoba može biti homozigot za PAI-1 gen i imati dve kopije istog mutiranog alela 5G/5G.

Cistična fibroza ili mukovicidoza je najčešće autozomno – recesivno oboljenje u populaciji ljudi bele rase sa učestalošću 1:2500 novorođene dece. Ovaj tip nasleđivanja podrazumeva da se bolest ispoljava u prisustvu dve doze mutiranog gena tj. oba roditelja moraju da budu nosici mutacije (heterozigoti) da bi njihovo dete imalo rizik da oboli od cistične fibroze. Roditelji koji su nosioci ovog gena mogu imati: sasvim zdravu decu (25%), decu koja su obolela (25%) ili decu koja su kao i roditelji samo nosioci gena za cističnu fibrozu (50%).
Cistična fibroza nastaje kao posledica mutacija u CFTR genu, koji se nalazi na hromozomu broj 7. CFTR gen ima ulogu u davanju instrukcija za stvaranje kanala kojim se vrši transport jona hlora . Najčešća mutacija je označena kao F508 del koja dovodi do defekta na proteinu koji reguliše transport jona hlora kroz ćelijsku membranu. To ima za posledicu stvaranje gustog mukoznog sekreta. Najčešće se karakteriše promenama na plućima i pankreasu gde gust sekret može dovesti do zapušenja bronhiola i pankreasnih kanala, što dovodi do čestih infekcija i insuficijencije ovih organa. Cistična fibroza može dovesti i do poremećaja ostalih оrgana: semenih kanalića u testisima usleg čega nastupa infertilitet, poremećaj u sistemu organa za varenje, dijabetesa...
Analizu DNK na prisustvo CFTR mutacija treba raditi: ako kod osobe postoji klinička slika cistične fibroze, kod roditelja bolesnog deteta (uslov za prenatalnu analizu), prenatalna dijagnostika u rizičnim porodicama, uočena hiperehogenost creva ploda na ultrazvučnom pregledu u drugom trimestru trudnoće, infertilitet kod muškaraca kod kojih je azospermija izazvana fizičkim obstrukcijama ili odsustvom semenih kanala.

Ovom metodom se mogu analizirati samo određene numeričke promene hromozoma, i to promene u broju hromozoma broj 13 (Patau sindrom), 18 (Edwards sindrom), 21 (Dawn sindrom) i polnih hromozoma X i Y (XXY Klinefelterov sindrom i X0 Tarnerov sindrom i promene tipa XXX i/ili XYY, u uzorku iz koga se radi QF-PCR (horionske resice ili amnionska tečnost).
Nedostatak ove metode je taj što se ne dobijaju strukturne promene na hromozomima, kao ni sve numeričke promene na hromozomima osim navedenih, za razliku od analize kariotipa klasičnom citogenetičkom metodom, pri čemu se dobija informacija o promenama u broju i strukturu svih 46 hromozoma (dobija se kompletan kariotip).

Metoda: QF-PCR
Uzorak: horionske resice; 3-5ml plodove vode; 1ml krvi iz pupčanika ili abortivni materijal
Vreme izdavanja rezultata: 48 sati

BRCA1 (nalazi se na dugom kraku hromozoma broj 17) i BRCA2 (nalazi se na dugom kraku hromozoma broj 13) su humani geni zaduženi za stvaranje tumor supresorskih proteina. Ovi proteini pomažu u reparaciji oštećenja genetičkog koda (DNK) i imaju ulogu da obezbede stabilnost genetičkog materijala unutar ćelije. Ukoliko jedan od ova dva gena mutira, proces reparacije genetičkog materijala se ne može korektno izvesti. To vremenom oštećuje ćeliju, utiče na njenu funkciju i konačno može dovesti do nastanka kancera.
Oko 5-10% kancera dojke je nasledno. Ukoliko osoba nasledi mutaciju u genima BRCA1 i BRCA2, ima povećan rizik za razvoj kancera dojke i/ili jajnika. Postoji i povećan rizik za razvoj i drugih tipova kancera. U slučaju pozitivnog nalaza ovaj test nam omogućava da donesemo odluku o potrebi učestalih dijagnostičkih kontrola ili odgovarajućih procedura lečenja, kako kod osobe kod koje se detektuju mutacije gena, tako i kod njenih srodnika.
Deca roditelja koji su nosioci mutacija imaju verovatnoću od 50% da će je naslediti od roditelja. Kada se kod osobe dokaže mutacija gena, to podrazumeva verovatnoću od 50% da su i njegova braća i sestre nosioci mutacija. Ukoliko se dokaže da je osoba nosilac mutiranog gena, a već je obolela od karcinoma, to znači da je pod povećanim rizikom za razvoj udruženog maligniteta.

Metoda: sekvencioniranje
Uzorak: puna krv oko 3 ml, EDTA kao antikoagulans
Vreme izdavanja rezultata: na upit

Alfa-1 antitripsin deficijencija je genetički poremećaj koji dovodi do neispravne proizvodnje alfa-1 antitripsina (A1AT). Kao posledica toga javlja se smanjena aktivnost alfa-1 antitripsina u krvi i plućima i taloženje prekomerne količine abnormalnog A1AT proteina u ćelijama jetre.
Alfa-1 antitripsin deficijencija može izazvati oboljenje pluća i jetre. Simptomi i znaci oboljenja, kao i godine kada se javlja, variraju između osoba. Osobe sa deficijencijom alfa-1 antitripsina uglavnom ispoljavaju prve znake i simptome oboljenja pluća između 20. i 50. godine života. Najraniji simptomi su kratak dah praćen srednjom aktivnošću i smanjenom sposobnošću za vežbanjem. Drugi simptomi su gubitak težine, ubrzano lupanje srca, respiratorne infekcije,... Obolele osobe često razvijaju emfizemu-oboljenje pluća izazvano oštećenjem alveola (otežano disanje, kašalj).
Kod oko 10% novorođenih sa deficijencijom alfa-1 antitripsina razvija se oboljenje jetre (žutica). Kod oko 15% odraslih razvija se oštećenje jetre (ciroza). Takođe, postoji i rizik od razvoja kancera jetre-hepatocelularni karcinom.
Učestalost ovog oboljenja je 1:1500-3000 u evropskoj populaciji.
Mutacije u SERPINA1 genu, koji se nalazi na dugom kraku hromozoma broj 14, su odgovorne za alfa-1 antitripsin deficijenciju. Ovaj gen pruža informaciju za stvaranje
proteina alfa-1 antitripsin, koji se stvara u jetri i ima funkciju da štiti telo od enzima neutrofilne elastaze. Ovaj enzim se oslobađa iz belih krvnih zrnaca da bi se borio protiv infekcija, ali može da napadne zdravo tkivo (pluća) ako proces nije uravnotežen i ako nije kontrolisan alfa-1 antitripsinom. Normalno joj alfa-1 antitripsin ne dozvoljava prekomerne reakcije, tj. ne dozvoljava joj da oštećuje elastin koji doprinosi elastičnosti pluća, dok kod alfa-1 antitripsin deficijencije, neutrofilna elastaza oštećuje elastin i samim tim dolazi do respiratornih komplikacija (emfizema).
Način nasleđivanja je autozomno kodominantno, što znači da 2 različite verzije gena mogu biti aktivne i da obe verzije učestvuju u genetičkim osobinama.
Osoba može imati dve normalne kopije gena i takva osoba je zdrava, može imati jednu normalnu i jednu mutiranu kopiju gena i za takvu osobu se kaže da je nosilac mutacije (stvaraju dovoljnu količinu alfa-1 antitripsina i ostaju zdravi posebno ako ne puše) i mogu imati dve kopije mutiranog gena i takve osobe su obolele jer imaju težak deficit alfa-1 antitripsina.
Faktori sredine, kao što su izlaganje duvanskom dimu, hemikalijama i prašini, mogu uticati na učestalost alfa-1 antitripsin deficicijencije.
Analiza alfa-1 antitripsin genotipizacija se koristi za identifikaciju genskih mutacija na genu za alfa-1 antitripsin (SERPINA1 gen). Određuje se iz EDTA krvi.

Gilbertov sindrom je nasledni poremećaj metabolizma bilirubina, sa autozomno-recesivnim načinom prenošenja bolesti. Bolest se javlja se sa učestalošću od 1:50. Sindrom se četiri puta češće javlja kod osoba muškog pola, nego kod osoba ženskog pola. Glavni simptom bolesti je žutilo koje je posledica povišene koncentracije nekonjugovanog bilirubina u krvi. Kod Gilbertovog sindroma postoji slaba funkcija ili potpuni nedostatak funkcionisanja enzima glukuronil-trensferaze koji bilirubin pretvara iz nekonjugovanog oblika u konjugovani oblik i omogućava njegovo izlučivanje u žuč, a preko digestivnog sistema u spoljašnju sredinu.
Gen koji kodira enzim bilirubin-uridindifosfat-glukoronozil transferazu je UGT1A1 i nalazi se na dugom kraku hromozoma broj 2. Mutacija UGT1A1 gena dovodi do potpune ili parcijalne inaktivacije enzima, koji je neophodan za odstranjivanje bilirubina iz tela. Gilbertov sindrom je posledica insercijske mutacije TATA elemenata u homozigotnom stanju. Osobe koje imaju Gilbertov sindrom imaju 7 TA ponavljanja na oba alela regije UGT1A1 gena (TA7/TA7), dok zdrave osobe imaju 6 TA ponavljanja (TA6/TA6).

Metoda: PCR
Uzorak: puna krv oko 3 ml, EDTA kao antikoagulans
Vreme izdavanja rezultata: 2 nedelje

Hemohromatoza je nasledno oboljenje koje se javlja kao posledica mutacije u HFE genu koji se nalazi na kratkom kraku hromozoma broj 6. Ovaj gen kontroliše količinu gvožđa koje telo apsorbuje iz hrane. Kao posledica te mutacije dolazi do poremećaja metabolizma gvožđa, pri čemu telo аpsorbuje previše gvožđа iz hrаne i taj višak gvožđa taloži u organe (jetra, srce, pankreas, koža, zglobovi). Prenosi se autozomno-recesivno. Bolest se javlja se sa učestalošću 1:200. HFE gen ima dve zajedničke mutacije, C282Y i H63D. Većina osoba sa naslednom hemohromatozom su homozigoti za C282Y mutaciju. Povećan rizik za razvoj bolesti imaju i osobe koje su udruženi heterozigoti tipa C282Y/H63D. Hemohromatoza se može manifestovati sledećom kliničkim slikom: ciroza jetre, dijabetes, kardiomiopatija, artritis, testikularna nesposobnost, potamnjivanje kože i bol u zglobovima i kostima.
Metoda: PCR
Uzorak: puna krv oko 3 ml, EDTA kao antikoagulans
Vreme izdavanja rezultata: 2 – 3 radna dana

Osobe koje su intolerantne na laktozu nemaju sposobnost potpune digestije šećera laktoze koji se nalazi u mleku. Nedostatak laktaze, enzima koji se stvara u tankom crevu, je uglavnom odgovoran za intoleranciju na laktozu. Normalno, enzim laktaza pretvara mlečni šećer laktozu u dva prosta šećera-glukozu i galaktozu, koji se apsorbuju u krvotoku preko sluzokože creva. Ukoliko osoba ima manjak enzima laktaze, laktoza iz hrane ulazi u creva umesto da bude procesuirana i apsorbovana. U debelom crevu, crevne bakretije interaguju sa nesvarenom laktozom uzrokujući simptome intolerancije na laktozu. Mnoge osobe imaju samo smanjen nivo laktaze i tada su u mogućnosti da konzumiraju mlečne proizvode bez posledica na zdravlje. Osobe koje imaju potpunu intoleranciju na laktozu, već nakon 30 minuta do 2 sata od konzumiranja mlečnih prizvoda ispoljavaju simptome, kao što su dijareja, nadutost, grčevi u stomaku, mučnina i povraćanje,..
Postoje tri vrste intolerancije na laktozu, koje uzrokuju različiti faktori karakteristični za svaki tip:
1.Primarna intolerancija na laktozu: ovo je najčešći tip i ove osobe započinju život stvarajući dovoljnu količinu laktaze, koju dobijaju iz mleka (neophodna za bebe). Pošto deca zamenjuju mleko sa drugom vrstom hrane, njihova produkcija laktaze se prirodno smanjuje, ali ostaje u dovoljnoj koncentraciji da bi mogla da svari količinu mlečnih proizvoda tokom tipične ishrane odraslih. Kod primarne intolerancije na laktozu, produkcija laktaze naglo opada, što mlečne proizvode čini teškim za varenje. Nastaje u adolescenciji i odraslom dobu, kada ćelije digestivnog trakta ne stvaraju dovoljnu količinu laktaze. Uzrokovana je postepenim smanjivanjem aktivnosti LCT gena nakon detinjstva.
2.Sekundarna intolerancija na laktozu: ovaj tip nastaje kada se u tankom crevu smanjuje proizvodnja laktaze nakon bolesti, povreda ili operacija koje uključuju tanko crevo. Bolesti koje su povezane sa sekundranim oblikom intolerancije na laktozu su celijakija (nepodnošljivost glutena), bakterijska hiperprodukcija i Kronova bolest.
3.Urođena intolerancija na laktozu: javlja se već kod beba koje se rađaju sa potpunim odsustvom laktazne aktivnosti. Prouzrokovana je mutacijama u LCT genu, koji daje uputstva za stvaranje enzima laktaze. Ovaj poremećaj se prenosi sa generacije na generaciju, preko autozomno recesivnog načina prenošenja, što znači da oba roditelja moraju da prenesu na dete mutirani gen da bi se bolest ispoljila. Prevremeno rođena deca mogu imati ovaj oblik intolerancije zbog nedovoljnog nivoa laktaze.

Testiranje intolerancije na laktozu podrazumeva analizu LCT gena (13910C>T)
PCR metodom iz krvi (3-5 ml, EDTA kao antikoagulans).