Mononukleoza

Mononukleoza (infektivna mononukleoza) predstavlja zaraznu bolest koja nastaje infekcijom Epstein-Barr virusom (EBV).

Mononukleoza je još poznata i kao “bolest poljupca”, jer su blizak kontakt ili poljubac najčešći vid prenosa infekcije ovim virusom. Osim bliskog međusobnog kontakta, mononukleoza se prenosi i korišćenjem istog pribora za jelo, četkice za zube, čaše za piće, ali i kapljičnim putem (kašljanjem i kijanjem). Incidenca mononukleoze je veća kod mlađih osoba, u ranom i kasnom tinejdžerskom dobu, iako može pogoditi osobe bilo kog starosnog doba.

Šta izaziva mononukleozu?

Mononukleozu prouzrokuje infekcija virusom Epstein-Barr (EBV). Ovaj virus se ne može naći u spoljašnjoj sredini i njegov jedini rezervoar u prirodi je upravo čovek.

Kada se osoba jednom inficira ovim virusom, on ostaje doživotno prisutan u organizmu, ali ne izaziva nikakve simptome niti zdravstvene komplikacije, jer je organizam stvorio antitela na njega. Dakle, virus ostaje prisutan u organizmu u neaktivnoj formi.

Epstein-Barr virus pripada grupi herpesa, što znači da ostaje u organizmu čak i nakon otklanjanja svih simptoma infekcije. Osoba koja je preležala mononukleozu više neće imati zdravstvenih problema koje ovaj virus izaziva, ali može biti infektivna za okolinu.

Mononukleoza simptomi

Period inkubacije nakon kontakta sa Epstein-Barr virusom, pa do pojave prvih simptoma, obično traje između 5 i 15 dana. U zavisnosti od opšteg zdravlja pacijenta i starosti (kod dece je taj period kraći), period inkubacije može biti i znatno duži, ponekad čak i između 30 i 50 dana.

Kod dece se, u početku, javlja malaksalost, koja je praćena bolom u grlu i otežanim gutanjem, povišenom telesnom temperaturom i vidnim uvećanjem limfnih čvorova na vratu, preponama ili pazuhu.

U manje specifične simptome se ubrajaju i:

• glavobolja
• bol u mišićima
• umor
• gubitak apetita
• noćno znojenje

Kod dece je obično prisutna lakša klinička slika, dok se kod odraslih može javiti teža klinička slika, pri čemu dolazi i do uvećanja slezine ili jetre.

Razlog zašto se infekcija ovim virusom veoma često ispoljava na limfnim čvorovima, jetri ili slezini, jeste što se Epstein-Barr virus razmnožava upravo u limfnom tkivu.

Nakon primene terapije, obolela osoba može da oseti poboljšanje i nestanak simptoma. U zavisnosti od opšteg stanja organizma i ozbiljnosti simptoma, kod pojedinih osoba se tegobe mogu nastaviti i 30 ili više dana od primene terapije. U najupornije simptome spadaju uvećanje slezine, opšta slabost i malaksalost, i otečeno limfni čvorovi.

U velikom broju slučajeva, infektivna mononukleoza se leči uspešno. Kod svega nekolicine pacijenata se mogu pojaviti i zdravstvene komplikacije u koje spadaju encefalitis (upala mozga), meningitis, ruptura slezine ili trombocitopenija (smanjen broj trombocita).

Pojedine studije su pokazale da mononukleoza ima i onkogeni potencijal, što znači da može da dovede do nepovoljnih hematoloških nalaza i rizika od maligniteta.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu seroloških ispitivanja, anamneze i kliničke slike pacijenta.

Analizom krvne slike pacijenata obolelih od mononukleoze često se može uočiti i povećan broj leukocita, kao i povećana aktivnost serumskih transaminaza, koje su siguran pokazatelj oštećenja ćelija jetre.

Serološki testovi su veoma pouzdani u rutinskoj dijagnostici mononukleoze, jer se pomoću njih može utvrditi prisustvo antitela na Epstein-Barr virus u serumu obolele osobe.

Lečenje

Za lečenje mononukleoze ne postoji specifična terapija.

Upotreba alkoholnih pića i drugih hepatotoksičnih supstanci (pojedinih lekova i oralnih kontraceptiva) je strogo kontraindikovana kod osoba koje se leče od mononukleoze.

U akutnom stadijumu infekcije, preporučuje se striktno mirovanje, kao i adekvatna toaleta i higijena usne duplje, jer su bolno grlo i uvećani krajnici učestale tegobe koje prate mononukleozu. Savetuje se primena i antipiretika koji obaraju povišenu telesnu temperaturu.

Sekundarne infekcije, poput bakterijske infekcije streptokokama, prisutne su kod pojedinih pacijenata sa mononukleozom. U tom slučaju je potrebna primena terapije antibioticima, ali ne i ampicilinom, jer može izazvati dodatne komplikacije, poput osipa na koži.

U slučaju da dođe do opstrukcije disajnih puteva usled uvećanja krajnika, neophodno je u terapiju uključiti i kortikosteroide (pronizon i metilprednizolon).

Ukoliko pacijent ne reaguje povoljno na terapiju, i ako infekcija opstaje dugo, potrebno je i odstraniti krajnike hirurškim zahvatom (tonzilektomija).

Prevencija

Prevencija mononukleoze se svodi na higijenske mere koje će sprečiti infektivnu osobu da prenese infekciju dalje. Odgovarajuća lična higijena, redovno pranje ruku i korišćenje sopstvenog pribora za jelo i piće, osnovne su mere prevencije infekcije Epstein-Barr virusom.

Cilj je, dakle, da se izbegne kontakt sa pljuvačkom zaražene osobe.

Činjenica je da je veliki broj odraslih osoba barem jednom u životu bio izložen Epstein-Barr virusu, ali je došlo do formiranja antitela, i zbog toga je stečen trajni imunitet na ovaj virus.