MARKERI ZAPALJENJA

Šta su zapaljenski procesi

Zapaljenski procesi (inflamacije, upale) u organizmu nastaju kao reakcija tkiva na neku povredu ili infekciju. Odgovor organizma na upalu je uklanjanje štetnog faktora (agensa) i zaceljenje oštećenog tkiva. U toku ovog procesa nastaje niz promena u ograničenoj oblasti, kako bi prostor koji je zahvaćen štetnim agensom, postao dostupan sistemu odbrane organizma. Međutim, pored lokalne reakcije razvija se i sistemski odgovor organizma kroz aktivaciju više sistema (endokrinog, nervnog i hematopoeznog). Iako se zapaljenje često doživljava kao neželjena reakcija (zbog neugodnih efekata koje izaziva), ono predstavlja odbrambeni mehanizam i do određenog stepena to je korisna reakcija za organizam.

 

Uzroci inflamacije

Uzroci inflamacije mogu biti različiti, ali se najčešće vezuju za infekciju. Tu se još ubrajaju oštećenja tkiva hemijskim agensima (pored brojnih hemikalija to mogu biti i produkti samog organizma – žuč, ureja, ketoni), fizičkim agensima (toplota, zračenje, mehanička oštećenja) i imunološke reakcije organizma (alergije, autoimune bolesti).

Bez obzira na uzrok upale, svako oštećenje tkiva pokreće sintezu i/ili oslobađanje niza hemijskih supstanci – medijatora inflamacije (histamin, serotonin, bradikinin, epinefrin, norepinefrin) u okviru tzv. odgovora akutne faze. Dolazi do zajedničkog odgovora imunskog i inflamatornog sistema, oslobađanjem citokina (protein koji regulišu intenzitet i trajanje ovog odgovora).

Simptomi zapaljenja

Zapaljenje se lokalno manifestuje pojavom crvenila, otoka, bola, povišene temperature, poremećaja funkcije oštećenog tkiva. Osim toga, ono može da dovede i do groznice, promene u krvnoj slici i proteinskom sastavu krvi, ubrzane sedimentaciji eritrocita. U ranoj fazi zapaljenja, prilikom izlaskom tečnosti izvan ćelija, smanjuje se lokalna koncentracija uzročnika zapaljenja. U kasnoj fazi zapaljenja, pored tečnosti, iz ćelija izlaze belančevine i krvne ćelije, što dovodi do stvaranja seroznog izliva. Povećanje pritiska ove tečnosti zajedno sa delovanjem medijatora inflamacije, dovodi do pojavu bola na mestu zapaljenja. Dolazi do povećanog protoka limfe u tom području, tako da lokalni limfni putevi ujedno predstavljaju i moguće puteve širenja uzročnika zapaljenja, pa je oštećenje tkiva često praćeno zapaljenjem regionalnih limfnih puteva i žlezda.

Oblici zapaljenja

Težina i trajanje inflamacije zavise od vrste uzročnika zapaljenja, zahvaćenog tkiva i stanja organizma. Po toku trajanja inflamacija može biti: akutna, subakutna i hronična. Akutna upala počinje brzo i uglavnom traje nekoliko dana. Uzročnik zapaljenja, njegovi razgradni produkti kao i razgradni produkti sopstvenog tkiva, mogu pokrenuti lokalnu imunološku reakciju. U limfnim čvorovima nastaju antitela koja odlaze na mesto oštećenja i reaguju sa antigenom. Ako ova antitela odstrane antigen, nastaje ozdravljenje oštećenog tkiva. U suprotnom, uzročnik zapaljenja, i dalje podržava inflamaciju, tako da ona prelazi u subakutni (ako traje duže od nedelju dana) ili hroničan oblik (ako traje duže od šest nedelja). Hronična upala je sistemska upala koja može trajati mesecima ili godinama i tada je zaceljenje usporeno i obično povezano sa fibrozom zapaljenskog tkiva, kada se stvara ožiljak. Imunološki sistem postaje hiperaktivan, jer je dodatno aktiviran medijatorima zapaljenja, još većim povećanjem upale i određenim ćelijskim promenama. Hronična, dugotrajna upala, jedan je od podmuklih uzroka mnogobrojnih bolesti. Javlja se kod velikog broja hroničnih bolesti, uključujući maligne bolesti i bolesti srca, dovodi do  povećanog rizika za nastanak dijabetesa i nekontrolisanog porasta telesne težine, ubrzanog starenja. Autoimune bolesti su takođe, posledica upale, kada imunološki sistem aktivira upalni odgovor na vlastito tkivo (Hashimoto tiroiditis, artritis). Može se reči da je zapaljenjski proces povezana sa gotovo svim većim zdravstvenim problemima modernog doba.

Markeri zapaljenja i proteini akutne faze

Jaka upala može oštetiti funkciju organizma, usporiti isceljenje i povećati faktore rizika za nastanak bolesti. Srećom, postoje analize (markeri zapaljenja) koje prepoznaju nastanak ovih procesa i od velike su pomoći, pogotovo ako se na vreme određuju. U najčešće markere zapaljenja kojima se prate stadijumi zapaljenskih procesa, ubrajaju se: proteini akutne faze (CRP, prokalcitonin) i sedimentacija eritrocita.

Proteini akutne faze pripadaju specifičnim proteinima, čija je značajna uloga u procesima  odgovora i odbrane organizma na inflamaciju, povredu tkiva ili malignitet. Većina ovih reakcija nastaje već u toku nekoliko sati, nekoliko dana, a neke ostaju i u toku trajanja infekcije. Tokom ovih procesa, koncentracije proteina akutne faze raste ili pada, pa se razlikuju pozitivni i negativni reaktanti. Grupu pozitivnih proteina akutne faze čine: C-reaktivni protein (CRP), serumski amiloid A (SAA), prokalcitonin (PCT), alfa-1-antitripsin (AAT), ceruloplazmin, haptoglobin, feritin, alfa-1-kiseli glikoprotein, fibrinogen, C3 i C4 komponente komplementa. Grupi negativnih proteina akutne faze pripadaju: albumin, transferin, prealbumin, transtiretin, retinol-vezujući protein, transkortin i antitrombin.

Dijagnostika markera zapaljenja

Svi navedeni parametri se određuju u laboratorijama „Aqualab“-a, ali najčešće je potrebno odrediti: C-reaktivni protein (CRP), visoko-osetljivi CRP (hsCRP), sedimentaciju eritrocita i prokalcitonin.

CRP

 

C-reaktivni protein (CRP) je osetljivi marker koji se najčešće koristi za procenu nivoa upale i predstavlja koristan pokazatelj imunske povrede tkiva. Povišen CRP je prisutan kod: upale (bakterijska ili virusna infekcija), Covid 19 virusne infekcije, nakon srčanog udara i nakon operacija, kada postoje sistemska inflamatorna oboljenja (reumatoidni artritis), u prisustvu malignih oboljenja, kod alergijskih reakcija, u poslednjem trimestru trudnoće.

CRP je nespecifični opšti marker, to znači da njegove povišena vrednost ukazuje na prisutan upalni proces u organizmu, ali ne i odakle upala potiče. U akutnim stanjima CRP se izdvaja kao značajan laboratorijsko-dijagnostički test, kao prvi korak u dijagnostici mogućeg upalnog procesa. CRP predstavlja protein akutne faze koji se najčešce i najbrže povećava (poluživot iznosi 19 sati), a što ukazuje da se njegova koncetracija u krvi povećava ili se smanjuje sa pojavom neke upale ili traume. Posle oštećenja tkiva koncentracija CRP-a se udvostručava na svakih 8h i dostiže svoj maksimum u roku od 36 do 50h, pri čemu se na normalan nivo vraća za 3-5 dana nakon infekcije ili povrede.

Vrednosti CRP-a u krvi kod zdravih osoba obično ne prelaze do 10 mg/L. Povišene vrednosti CRP-a od 10-50 mg/L ukazuju uglavnom na blagu upalu, virusnu infekciju, a mogu se naći i kod  trudnica, pušača ili prilikom većih fizičkih napora; vrednosti od 50-200 mg/L ukazuju najčešće na aktivnu inflamaciju i bakterijsku infekciju; vrednosti veće od 200 mg/L sreću kod teških bakterijskih infekcija i u traumama.

C-reaktivni protein se određuje u uzorku krvi i nije potrebna posebna priprema pre dolaska u laboratoriju. Najbolja metoda za merenje CRP je određivanje visokosenzitivnog CRP (hs-CRP). Često se koristi za kardiovaskularnu procenu rizika jer je visoko osetljiv CRP povezan sa srčanim bolestima.

Zbog brzog i značajnog odgovora na veliki broj inflamatornih stanja i bolesti, CRP se svrstava u red najosetljivijih reaktanata akutne faze. Njegova koncentracija pada brzo nakon uklanjanja uzroka inflamacije, zbog čega je važno pratiti koncentraciju CRP za vreme akutne faze bolesti. CRP je koristan marker u dijagnostici i praćenju efekata lečenja akutnih upalnih procesa naročito u odeljenjima intenzivne nege i kod male dece.

Prilikom tumačenju rezultata CRP i donošenja medicinskog zaključka, neophodno je uzeti u obzir kliničku sliku pacijenta, kao i druge laboratorijske parametre kao što je kompletna krvna slika (KKS) sa leukocitarnom formulom i sedimentacija eritrocita.

Sedimentacija eritrocita

 

Sedimentacija eritrocita (SE) predstavlja brzinu taloženja eritrocita (crvenih krvnih zrnaca). Normalno se eritrociti talože sporo, a ubrzana sedimentacije eritrocita indirektno može ukazati na stepen zapaljenja koji je prisutan u organizmu. Nastaje kao posledica porasta sinteze proteina akutne faze. Simptomi mogu biti različiti: glavobolja, groznica, gubitak težine, ukočenost zglobova, bol u vratu ili ramenima, gubitak apetita, anemija.

Pod referentnim (normalnim) vrednostima SE se podrazumevaju one vrednosti koje se sreću kod zdravih ljudi, a razlikuju se u zavisnosti od uzrasta i pola: muškarci mlađi od 50 godina – manje od 15 mm/h, muškarci stariji od 50 godina – manje od 20 mm/h, žene mlađe od 50 godina – manje od 20 mm/h, žene starije od 50 godina – manje od 30 mm/h, novorođenčad – 0 – 2 mm/h, deca do puberteta – 3 – 13 mm/h.

Povišena vrednost sedimentacije eritrocita ima mnogo veći značaj nego snižena, jer obično ukazuje na postojanje bolesti. Mogu se podeliti na umerene i izuzetno povišene SE. Umereno povišena SE može ukazivati na: anemiju – smanjen broj eritrocita, bolesti štitne žlezde, oboljenja bubrega, reumatoidni artritis, tuberkulozu pluća, sistemsku infekciju, infekciju kostiju ili srca, neke malignitet. Pod izuzetno povišenim vrednostima SE smatraju se sve vrednosti koje prelaze 100mm/h i one mogu ukazivati na različita patološka stanja (multipli mijelom, artritis, alergijska oboljenja i drugo). Snižena sedimentacija može ukazivati na prisustvo nekog od sledećih patoloških stanja: policitemija, srpasta anemija eritrocita, hiperviskoznost krvi, hipoproteinemija, zastojna srčana slabost, hipofibrinogenemia. Snižena SE ne mora uvek značiti i postojanje patološkog stanja.

Sedimentacija eritrocita u krvi je danas rutinska procedura. Ovaj test karakteriše nespecifičnost i nesenzitivnost. Nespecifičnost testa znači da iako rezultat testa pokaže odstupanja SE od normalnih vrednosti, test ne može da identifikuje patološko stanje koje izaziva ova odstupanja. Nesenzitivnost testa znači da ponekad i ozbiljna patološka stanja mogu biti praćena sasvim normalnim vrednostima SE.

Test SE treba shvatiti samo kao jedan od dragocenih parametara u laboratorijskoj dijagnostici, koji može blagovremeno ukazati na različita patološka stanja u organizmu. SE se najčešće radi u kombinaciji sa dopunskim laboratorijskim analizama kao što su KKS, leukocitarna formula, CRP.

Prokalcitonin

 

Prokalcitonin (PCT) je biomarker koji pokazuje veću specifičnost u prepoznavanju bakterijskih infekcija od ostalih markera zapaljenja. Predstavlja rani marker u dijagnozi i kliničkoj odluci kod teško obolelih od sepse i SIRS-a (sindrom sistemskog inflamatornog odgovora), kao i kod praćenja efikasnosti lečenja antibioticima. Utvrđeno je da su nivoi PCT-a u skladu sa težinom bolesti. PCT se smatra i prognostičkim markerom koji omogućava predviđanje ishoda kod pacijenata sa sepsom ali i kao odgovor na povrede tkiva.

Pomoću prokalcitonina ne može se utvrditi vrsta infekcije, već njegova vrednost ukazuje na verovatnoću da je infekcija prisutna. U nekim slučajevima, PCT se koristi za razliku između teške lokalne infekcije (respiratorna, zubnu ili infekcija kostiju) i infekcije koje je postala sistemska, kada postoji sumnja da je opasna po život.

Pored sepse, postoje i drugi razlozi koji dovode do povišenog nivoa prokalcitonina. Kod novorođenčadi, normalan nivo PCT u krvi je visok bez prisustva infekcije. Povrede, a naročito teške traume ili operacija mogu da dovedu do visokog nivoa PCT. Oboljenja usled kojih dolazi do smanjenja količine kiseonika u tkivima organizma, mogu da izazovu povišeni nivo prokalcitonina bez prisustva infekcije (astme, upale pluća, srčani zastoj). Sepsu je ponekad teško dijagnostikovati, budući da pacijent možda nije ni svestan da ima infekciju. Zato je provera nivoa prokalcitonina od posebne važnosti kod takvih pacijenata.Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju

Cene markera zapaljenja

Cene markera zapaljenja se pojedinačno razlikuju u zavisnosti od metoda i načina rada.

Lečenje

Ukoliko pacijent ne dolazi iz ustanove u kojoj se već leči, nakon razgovora sa stručnm konsultantom upućuje se u poliklinike i ordinacije Family medica koje rade u sklopu sistema Aqualab-a.

 

Prof.dr Mirka Ilić

Specijalista medicinske biohemije,  Stručni konsultant laboratorija Aqualab