Jetra

10. марта 2023.

Jetra je najveća žlezda i drugi organ po veličini u ljudskom organizmu. ''Tihi je organ'', ne buni se, pa je uglavnom zanemarujemo dok nešto ozbiljno ne krene po zlu.

Šta je jetra?

Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani trbušne duplje. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih, kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa, pa se zato neretko naziva i “centralna laboratorija orgranizma“. Jetra ima sposobnost regeneracije i mogućnost zadržavanja funkcija i kod oćuvanja funkcionalnog parenhima od jedne četvrtine.

Koja je funkcija jetre ?

Uloga jetre je višestruka, čak se navodi da je identifikovano više od 500 različitih funkcija koje ona vrši. Najvažnije su:

Metabolička, jetra ima važnu ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, masti, liposolubilnih vitamina, proteina, u preuzimanju bilirubina iz krvi, konjugovanju i ekskreciji putem žuči.
stvaranje i ekskrecija žuči
detoksikaciona, koju vrši kroz filtriranje krvi i uklanjanje toksina.
jetra ima sposobnost deponovanja i čuvanja glikogena, masti, vitamina, gvožđa za potrebe organizma.

Faktori rizika za oboljevanje

Jetra je organ veoma podložan bolestima. Virusne infekcije, pretereno konzumiranje alkohola, pušenje, korišćenje droga, ishrana koja sadrži veliku količinu masti , karcinom, toksična oštećenja, akumulacija gvožđa ili bakra su samo neki od faktora rizika koji mogu dovesti do stvaranja oštećenja na jetri, odnosno sprečiti jetru da obavlja svoje vitalne funkcije. Pored ovih, i sledeći faktori mogu dovesti do oštećenja jetre: tetovaže ili pirsing, nezaštićeni seksualni odnos, porodična istorija bolesti jetre, dijabetes tip 2.

Bolesti jetre

Prema internacionalno prihvaćenoj nomenklaturi, oboljenja jetre su klasifikovana kao:

hepatocelularna (akutni i hronični hepatitis, ciroza),
holestatska (opstruktivna oboljenja bilijarnog trakta),
neoplastična i
infiltrativna.

Specifične bolesti prvenstveno zahvataju određene delove hepatobilijarnog trakta, tako na primer u akutnom virusnom hepatitisu primarno dolazi do hepatocelularnog oštećenja, dok je u primarnoj bilijarnoj cirozi poremećeno izlučivanje žuči. Jedna od najučestalijih bolesti hepatobilijarnog trakta je masna jetra (hepatička steatoza), stečeni poremećaj metabolizma koji se karakteriše povećanim taloženjem masti u jetri, odnosno akumulacijom triglicerida u hepatocitima. Ovaj poremećaj izazivaju brojni faktori kao što su alkoholizam, gojaznost, šećerna bolest, lekovi, infektivna oboljenja.

Klinički znaci i simptomi poremećaja funkcije jetre

žuticа (ikterus) – žućkasta obojenost kože i vidljivih sluznica
bol u desnom rebarnom luku, uvećanje jetre i slezine (hepatomegalija, splenomegalija)
hroničan umor, gubitаk аpetitа, mučninа i/ili povrаćаnje
tаmna boja urinа, poremećaj pražnjenja stolice (zatvor)
pojava otoka (edema) i nakupljanja tečnosti u abdomenu (ascites)
promene na koži (paukoliki angiomi), crvenilo dlanova (palmarni eritem)
nutricioni, metabolički, hormonski, hemostazni poremećaji
napetost, razdražljivost (neuropsihijatrijski sindrom – portalna encefalopatija)
svrаb (pruritus), kožni depoziti lipida (ksantomi) → hronična holestaza

Dijagnoza i interpretacija rezultata

U cilju bolje dijagnostike oboljenja jetre najčešće se primenjuje kombinovanje više testova. Jetrene probe su zajednički naziv za biohemijske analize krvi koje su nam prva orjentacija o stanju jetre i žučnog sistema. Dobijaju se vađenjem periferne, venske krvi.

Bilirubin primarno nastaje razgradnjom eritrocita (crvenih krvnih zrnaca). Zbog slabe rastvorljivosti bilirubin se po formiranju transportuje u jetru vezan za albumin. Ova frakcija bilirubina se naziva indirektni (nekonjugovani) bilirubin. U jetri se bilirubin konjuguje sa glukuronskom kiselinom, a konjugovane frakcije čine direktni (konjugovani) bilirubin, koji se ekskretuje putem žuči u digestivni trakt gde se pod dejstvom bakterija metaboliše. Bilirubin se skoro potpuno eliminiše iz organizma tako da je koncentracija u krvi normalno vrlo mala. Hiperbilirubinemija (žutica, ikterus) je posledica povećanih koncentracija konjugovanog, nekonjugovanog ili oba bilirubina u krvi. Nalaz izolovane hiperbilirubinemije bez znakova jetrene bolesti ili hemolize, upućuje na poremećaj metabolizma bilirubina usled naslednog deficita enzima bitnih za transport ili konjugaciju bilirubina (familijarna hiperbilirubinemija: Gilbert-ova bolest, Crigler-Najjarov-ov sindrom).

Aminotransferaze: alanin aminotransferaza (ALT) i aspartat aminotransferaza (AST) su zastupljene u različitim tkivima (srcu, jetri, mišićima). ALT ima veću dijagnostičku osetljivost za hepatobilijarna oboljenja u odnosu na AST i smatra se indikatorom parenhimalnog jetrenog oboljenja, budući da je specifična aktivnost ALT u jetri deset puta viša od one u srcu i skeletnim mišićima. Nivoi ALT koji su viši 15 puta od gornje referentne granice uvek su indikativni za akutnu hepatocelularnu nekrozu virusnog, toksičnog ili perfuzionog porekla. Odnos AST/ALT (De Rittis-ov koeficijent) je koristan indikator oštećenja jetre. Odnosi AST/ALT koji su <1,0 karakteristični su za blaga oštećenja jetre i specifično su povezani sa oboljenjima inflamatorne prirode. Povišenje AST u odnosu na ALT (odnos AST/ALT >1,0) ukazuju na teško oboljenje jetre (trovanje alkoholom, organskim rastvaračima), odnosno da je oštećenje ćelija jetre jako duboko i da obično uključuje nekrozu.

Alkalna fosfataza (ALP) se sastoji iz grupe tkivno specifičnih izoenzima, tako da se u krvi nalazi smeša enzima koji potiču iz kostiju, intestinalnog i hepatobilijarnog trakta. Povećanje aktivnosti ALP se može detektovati u različitim patološkim stanjima. Najčešći uzrok povišenja ALP su hepatobilijarna oboljenja u kojima čak i kod delimične opstrukcije hepatobilijarnog trakta dolazi do značajnog povišenja ALP, dok vrednosti bilirubina još uvek mogu biti u referentnom opsegu.

Gama-glutamiltransferaza (GGT) se nalazi u svim ćelijama organizma, osim u mišićima. Iako se najviši nivoi GGT u bubrezima, enzim prisutan u krvi potiče primarno iz hepatobilijarnog trakta tako da je aktivnost GGT povećana u mnogim bolestima jetre. Povećanje aktivnosti GGT je rani marker opstruktivne žutice. Određivanje aktivnosti GGT ima ulogu u detekciji alkoholizma, praćenju stepena oštećenja jetre alkoholom i sprovođenja alkoholne apstinencije.

Sintetska funkcija jetre se ispituje sledećim testovima: određivanjem koncentracije albumina, ureje, lipida; određivanjem protrombinskog vremena (PV) i aktivnosti enzima holin esteraze (ChE). Albumin se sintetiše isključivo u jetri i njegova koncentracija u krvi je mera sintetske sposobnosti jetre. Međutim, jetra može pojačano stvarati albumin kao odgovor na bilo koji proces koji uzrokuje oštećenje njene sintetske funkcije, zbog čega čak 80% bolesnika sa cirozom jetre ima normalnu koncentraciju albumina. Takođe, snižena koncentracija albumina u krvi (hipoalbuminemija) nije specifična za jetrenu bolest, pa ako su druge analize jetrene funkcije u okviru definisanog referentnog opsega tada treba razmotriti i druge moguće uzroke hipoalbuminemije.

Protrombinsko vreme (PV) je marker koristan kod akutnih bolesti jetre, jer faktori koagulacije imaju kraći poluživot od albumina. Iako je PV jasan pokazatelj sintetske funkcije jetre, vrednosti ovog testa mogu biti normalne sve dok se ne ošteti 80% funkcije.

Aktivnost holin esteraze (ChE) se snižava kod bolesti jetre, što ukazuje na smanjenje sintetske funkcije ili mase ćelija jetre. Kod akutnog virusnog hepatitisa određivanje ChE je značajnije za prognozu, jer veći pad aktivnosti znači da oboljenje postaje teže, dok se porast aktivnosti vidi u regenerativnoj fazi. Uznapredovala ciroza i karcinom jetre dovode do značajnog smanjenja aktivnosti ChE.

Dijagnoza autoimunih bolesti jetre zahteva isključivanje drugih hroničnih bolesti jetre i prisustvo autoantitela u krvi tzv. seroloških markera:

antinuklearna antitela (ANA)
antimitohondrijalna antitela (AMA)
antiglatkomišićna antitela (AGMA/ASMA)
antitela na mikrozome jetre i bubrega tipa 1 (anti–LKM1).

Kod hroničnih bolesti jetre najviše je izražen porast serumskih imunoglobulina. U primarnoj bilijarnoj cirozi je karakteristično povišen IgM, u alkoholnoj bolesti jetre IgA, a IgG u hroničnom aktivnom hepatitisu.

Nasledne bolesti jetre

U najučestalije nasledne bolesti jetre spadaju: hemohromatoza, Wilson-ova bolest I nedostatak alfa-1-antitripsina (AAT).
Hemohromatoza, karakteriše je prekomerno nakupljanje gvožđa u organizmu, pre svega u jetri i pankreasu, što je praćeno visokom koncentracijom gvožđa i feritina u krvi.
Wilson-ova bolest je genetski uzrokovan poremećaj metabolizma bakra koji karakteriše njegovo nakupljanje u različitim organima (jetri, mozgu, očima), a dijagnoza se postavlja određivanjem koncentracije ceruloplazmina u krvi i bakra u urinu.
Alfa-1-antitripsin (AAT) je protein akutne faze koji se stvara u hepatocitima i inhibiše aktivnost proteolitičkih enzima čime štiti tkiva od njihovog dejstva. U slučaju nedostatka AAT, neutrofilna elastaza nesmetano razlaže elastin koji je neophodan za očuvanje elastičnosti pluća što dovodi do pojave plućnog emfizema.

Maligna oboljenja jetre

Pri postavljanju dijagnoze veliku ulogu ima određivanje tumorskih markera:

Alfa-fetoproteina (AFP) i karcinoembriogenog antigena (CEA). Istovremeno određivanje AFP i CEA omogućava razlikovanje hepatocelularnog karcinoma i metastatskog karcinoma jetre, budući da su vrednosti CEA značajno povišene u slučaju metastatskih lezija.
Određivanje biomarkera PIVKA II je pouzdaniji test od AFP u dijagnostikovanju hepatocelularnog karcinoma i manje se povećava kod hroničnih infekcija. Kombinovanjem biomarkera, AFP i PIVKA II, značajno se poboljšava dijagnostička efikasnost.
U Aqualab laboratorijama se mogu uraditi i razne analize krvi kod sumnje na hepatitis (ukupna IgG ili IgM antitela na hepatitis A, B, C, D i E; HBs-Ag, Anti HBc, Anti HBe, detekcija RNK (PCR) za hepatitis B i C)…

Dijagnoza bolesti jetre se radi na temelju fizikalnog pregleda bolesnika i navedenih laboratorijskih analiza, koje sve mogu da se urade u našoj laboratoriji. Dalje pretrage uključuju ultrazvuk kao pouzdanu i neinvazivnu dijasnostičku metodu, a ponekad se rade i CT I MR. Dodatno se može raditi biopsija jetre kako bi postavili tačnu dijagnozu bolesti koje se kroz prethodne metode ne mogu odrediti (npr. vrsta karcinoma).

Cene

Cene svih navedenih analiza se razlikuju u zavisnosti od metoda i načina rada i možete ih naći na našem sajtu u rubrici cenovnik.

Lečenje

Lečenje bolesti jetre zavisi od uzroka koji je doveo do oštećenja. Kada su u pitanju virusi (npr. hepatitis B) onda se koriste posebni antivirusni lekovi, dok hepatitis A prolazi bez lečenja. Transplantacija se radi kod ciroze jetre i u završnim stadijumima bolesti, kada jetra izgubi svoje funkcije. Karcinomi se leče hiruški (uz hemoterapiju i radioterapiju). Ako ascites stvara problem sa disanjem, on se punktira.

Ako pacijent ne dolazi iz ustanove u kojoj se već leči, nakon razgovora sa stručnm konsultantom Aqualab-a, upućuje se u poliklinike i ordinacije Family medica koje rade u sklopu ovog sistema.