Gravesova bolest

Gravesova, odnosno Grejvsova ili Bazedovljeva bolest, je dobila svoj naziv u prvoj polovini 19. veka kada je irski lekar Robert Grejvs, pionir u identifikovanju i opisivanju simptoma pacijenata koji su bolovali od hipertireoze, prvi put otkrio prirodu ove bolesti.

Kako nastaje Gravesova bolest?

Gravesova bolest, poznata i kao difuzna toksična struma, je autoimuni poremećaj i ujedno najčešći uzrok hipertireoze.

Češće se javlja kod žena, kao i kod osoba sa pozitivnom porodičnom anamnezom.

U osnovi ove bolesti nalazi se poremećaj funkcije štitne žlezde, tačnije njena hiperfunkcija koja za posledicu ima neobuzdano stvaranje hormona štitne žlezde. Uzrok hiperfunkcije je produžena stimulacija tiroidnih folikulskih ćelija, izazvana sopstvenim antitelima – imunoglobulinima G. Nije poznato šta izaziva produkciju ovih antitela.

Simptomi Gravesove bolesti

Svaka osoba koja boluje od Gravesove bolesti ispoljava barem jedan, a često i više simptoma. U te simptome se ubrajaju:

• uvećanje štitne žlezde
• razdražljivost i napetost
• tremor u rukama i prstima
• osetljivost na toplotu i prekomerno znojenje
• gubitak telesne težine uprkos ustaljenom režimu ishrane
• neredovni menstrualni ciklusi
• erektilna disfunkcija i smanjen libido
• naglašene očne jabučice i nadutost okularnih mišića
• palpitacije
• poremećaj sna

Postoje još dva simptoma karakteristična za Gravesovu bolest: Gravesova oftalmopatija i Gravesova dermopatija.

Znaci Gravesove oftalmopatije se ponekad mogu javiti godinama pre ili godinama posle ostalih kliničkih manifestacija oboljenja. Simptomi oftalmopatije su promene na ekstraokularnim mišićima, lakrimacija, izražene očne jabučice, fotofobija, očni pritisak, zamućen vid ili delimično slepilo.

Redak simptom Gravesove bolesti može biti i dermopatija (pretibijalni miksedem) za koju su karakteristične eritematozne promene na koži u predelu potkolenice i dorzuma stopala. Ova pojava izaziva svrab i zadebljanja na koži nastalih prekomernim rastom tkiva.

Faktori rizika

Uprkos tome što svako može da oboli, postoje faktori rizika koji povećavaju šansu da osoba oboli od ove bolesti. U te faktore spadaju:

• familijarna predispozicija
• pripadnost ženskom polu
• starosna dob (od Gravesove bolesti obično obole osobe mlađe od 40 godina)
• postojanje autoimunog poremećaja (hronična stanja poput reumatoidnog artritisa ili dijabetesa tipa 1)
• stres (pogotovo kod osoba sa familijarnom predispozicijom)
• trudnoća (pogotovo kod osoba sa familijarnom predispozicijom)
• pušenje

Komplikacije

Komplikacije izazvane Gravesovom bolešću u trudnoći mogu dovesti do pobačaja, prevremenog porođaja, tiroidne disfunkcije fetusa, usporenog rasta fetusa i preeklampsije.

Ukoliko se pravovremeno ne leči, Gravesova bolest može izazvati kardiovaskularne komplikacije koje se ispoljavaju u vidu aritmija i tahikardije.

Tirotoksikoza se javlja ukoliko se pacijent koji boluje od hipertireoze pravovremeno ne leči. Nagli porast u nivou tiroidnih hormona dovodi do groznice, povraćanja, žutice, aritmije, pa čak i kome. To znači da je tirotoksikoza jedna od najozbiljnijih komplikacija koje se mogu javiti usled ove bolesti.

Osteoporoza se takođe može javiti kod osoba koje boluju od Gravesove bolesti. Hormoni štitne žlezde mogu ometati apsorpciju kalcijuma u kostima, dovodeći do smanjene mase i gustine kostiju.

Dijagnoza

Dijagnoza Gravesove bolesti se bazira na kliničkoj slici, prisustvu bolesti u porodičnoj anamnezi i odgovarajućim laboratorijskim analizama.

Merenje nivoa TSH je prvi korak u laboratorijskoj dijagnostici. U slučaju da je bolest prisutna, nivo ovog hormona će verovatno biti veoma nizak usled odgovora hipofize na visoke nivoe T3 i T4 hormona, a to za posledicu ima zaustavljanje lučenja TSH.

Dalja ispitivanja uključuju kontrolu nivoa T3 i T4 hormona koji su obično veoma povišeni ukoliko osoba boluje od ove bolesti.

Važan dijagnostički test je i određivanje tiroidnih autoantitela – antitela koja su okrenuta prema različitim delovima tiroidne žlezde. Veći značaj u dijagnostici imaju antitela koja se stvaraju na enzim tiroidnu peroksidazu, s obzirom na to da je visok nivo ovih antitela pouzdan pokazatelj autoimunog procesa u štitnoj žlezdi. Međutim, najznačajnija tiroidna autoantitela, za koja se smatra da su povezana sa razvojem Gravesove bolesti, su antitela koja se vezuju za TSH receptore i time izazivaju njegovu produženu i nekontrolisanu stimulaciju.

Za diferencijalnu dijagnozu tiroiditisa i Gravesove bolesti koristi se test fiksacije radioaktivnog joda.

Lečenje

Lečenje Gravesove bolesti obuhvata medikamentnu terapiju, terapiju radioaktivnim jodom i operativnu terapiju.

Medikamentna terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova koji pripadaju grupi tionamida (metimazol i propiltiouracil). Ovi lekovi se nakupljaju u štitnoj žlezdi i deluju tako što blokiraju sintezu tiroidnih hormona. Terapija tireosupresivima treba da traje 12-18 meseci.

Terapija radioaktivnim jodom je neinvazivna metoda lečenja koja podrazumeva oralno uzimanje radioaktivnog joda. Nakon uzimanja kapsule, jod se nakuplja u štitnoj žlezdi i razara ćelije koje pojačano rade, a to za posledicu ima smanjenje sinteze hormona štitne žlezde. Terapija radioaktivnim jodom se ne preporučuje trudnicama i dojiljama, a ne savetuje se ni planiranje potomstva u narednih godinu dana posle primene ove terapije.

Operativno lečenje Gravesove bolesti podrazumeva totalnu ili subtotalnu tiroidektomiju (uklanjanje jednog dela ili kompletne štitne žlezde).