Insulinska rezistencija

Insulinska rezistencija se javlja kada višak glukoze u krvi smanjuje sposobnost ćelija da apsorbuju i koriste šećer u krvi za stvaranje energije. Kako bi razumeli šta se podrazumeva pod insulinskom rezistencijom, potrebno je razjasniti šta je insulin i koja je njegova uloga u organizmu.

Šta je insulin?

Insulin je hormon koji se luči u pankreasu, i omogućava ćelijama da apsorbuju i koriste glukozu. Kod ljudi sa insulinskom rezistencijom, ćelije nisu u mogućnosti da efikasno koriste insulin.

Kada ćelije ne mogu da apsorbuju glukozu, nivo ovog šećera se nakuplja u krvi. Ako su nivoi glukoze ili šećera u krvi viši od uobičajenih, ali nedovoljno visoki da ukazuju na dijabetes, to stanje se naziva predijabetes.

Insulin je neophodan za regulaciju količine glukoze koja cirkuliše u krvotoku. On indukuje ćelije da apsorbuju glukozu.

Insulin je, takođe, hemijski predajnik koji šalje signale jetri da skladišti određene količine glukoze, umesto da je oslobađa u krvotok. Jetra deponuje glukozu za skladištenje u obliku glikogena.

Insulin obično pomaže telu da održi dobru ravnotežu energije, nikada ne dozvoljavajući da nivo glukoze u krvi skoči na nedozvoljen nivo.

Razlozi za rezistenciju na insulin su veoma složeni, a istraživači i dalje rade na otkrivanju mehanzima koji dovodi do njene pojave.

Simptomi insulinske rezistencije

U većini slučajeva, insulinska rezistencija je potpuno asimptomatska.

Ukoliko se pojave, simptomi obuhvataju:

• tamnu kožu pazuha, prepona i zadnjeg dela vrata (Acanthosis nigricans)
• same početke retinopatije (neupalno oštećenje mrežnjače oka)
• blago pojačanu glad i žeđ
• gubitak koncentracije.

Svi ovi simptomi mogu biti potpuno odsutni. Ukoliko predijabetesno stanje pređe u dijabetes, simptomi postaju izraženiji.

Faktori rizika za pojavu insulinske rezistencije

Tačan uzrok nastanka insulinske rezistencije i dalje nije utvrđen. Ipak, postoje faktori rizika koji neke osobe čine podložnijim razvijanju otpornosti na insulin.

U te faktore se ubrajaju:

• prekomerna telesna težina i gojaznost, naročito ako su masne naslage koncentrisane u predelu stomaka (visceralna gojaznost)
• manjak fizičke aktivnosti
• pušenje
• visok krvni pritisak.

Pored ovih faktora, do insulinske rezistencije dovodi i specifičan način ishrane, koji se bazira na nekotrolisanom unosu rafinisanih ugljenih hidrata i šećera.

Do smanjene efikasnosti insulina u organizmu dolazi usled nedostatka cinka, mangana, i naročito, hroma. Ova tri minerala igraju esencijalnu ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, i ukoliko ne postoji dovoljan unos ovih minerala, dolazi do smanjenog korišćenja glukoze. U slučaju da se ishrana većim delom zasniva na rafinisanim proizvodima, ova tri minerala počinju da se troše velikom brzinom.

U ostale faktore rizika spadaju: sindrom policističnih jajnika, Kušingov sindrom, akromegalija, hroničan stres, kao i višak masnoća u pankreasu i jetri.

Nekoliko studija je ukazalo i na postojanje veze između nastanka insulinske rezistencije i apneje (hrkanja) u snu. Naime, opstruktivna apneja, pri kojoj disanje prestaje i ubrzo se ponovo uspostavlja, dovodi do aktivacije simpatikusa koji stimuliše lipolizu (razlaganje masti). Tom prilikom, masne kiseline posreduju u procesu smanjenja preuzimanja glukoze, čija je direktna posledica upravo insulinska rezistencija.

Upotreba glukokortikoida (steroidnih hormona koji se koriste u lečenju adrenalne insuficijencije), antipsihotika (lekova koji se koriste u terapiji za teške oblike depresije i šizofrenije), kao i antiretroviralnih lekova koji se koriste u lečenju infekcije HIV-om, mogu da doprinesu razvoju insulinske rezistencije.

Kako insulinska rezistencija dovodi do dijabetesa?

Kada neko ima insulinsku rezistenciju, pankreas stvara dodatni insulin da bi nadoknadio taj nedostatak. Izvesno vreme će ovo funkcionisati i nivo šećera u krvi će ostati normalan.

Vremenom, pankreas neće moći da proizvede dovoljno insulina. Ovo stanje dovodi do predijabetesa, i konačno, do dijabetesa tipa 2. Predijabetesno stanje znači da su nivoi glukoze u krvi viši od normalnih, ali nedovoljno visoki da bi se mogao dijagnostikovati dijabetes. Predijabetes se obično javlja kod ljudi koji već imaju insulinsku rezistenciju, ili čije beta ćelije u pankreasu ne stvaraju dovoljno insulina kako bi glukoza u krvi bila u normalnom opsegu. Bez dovoljno insulina, višak glukoze ostaje u krvotoku, i ne ulazi u ćelije.

Kako se otkriva insulinska rezistencija?

Insulinska rezistencija se ne može utvrditi na osnovu samo jedne analize ili pregleda, upravo iz razloga njenog postepenog razvoja i odsustva simptoma.

Ukoliko se posumnja da je prisutna, lekar će prvo obaviti fizikalni pregled i pitati pacijenta da li postoji familijarna predispozicija za stvaranje šećerne bolesti. Genetski faktor može uticati na stvaranje dijabetesa i predstavlja jedan od faktora rizika.

Zatim, neophodno je obaviti laboratorijske analize koje obuhvataju:

• OGTT test (test tolerancije na glukozu), koji se izvodi na prazan stomak. Tom prilikom pacijent ispija rastvor glukoze i u različitim vremenskim periodima tokom naredna 3 sata daje krv na analizu.
• Test glukoze, koji se takođe vrši u jutarnjim časovima na prazan stomak. Ovim testom se utvrđuju potencijalni metabolički poremećaji, naročito onaj koji se odnosi na lučenje insulina.
• Glikozilirani hemoglobin A1c (HbA1c), koji se izvodi u cilju procene stepena kontrole koncentracije glukoze.

Redovne kontrole za rano otkrivanje dijabetesa, tj. insulinske rezistencije, treba da se vrše od 40. godine starosti ukoliko je osoba potpuno zdrava i nema nikakve simptome. Ipak, redovno testiranje (jednom godišnje) se preporučuje svim osobama koje:

• nisu dovoljno fizički aktivne
• imaju nizak nivo HDL holesterola
• imaju dijabetes u porodičnoj anamnezi
• imaju visok krvni pritisak
• su imale moždani udar
• su imale gestacijski dijabetes.

Redovne kontrole se preporučuju i za decu između osam i deset godina starosti, ukoliko postoje znaci gojaznosti ili imaju više od dva faktora rizika.

Da li se insulinska rezistencija može izlečiti?

Insulinska rezistencija se nikada ne može potpuno izlečiti, ali se svakako može držati pod kontrolom koja joj neće dozvoliti da preraste u dijabetes.

Prvi vid lečenja je pravilna ishrana koja treba da se zasniva na strogo kontrolisanom unosu rafinisanih ugljenih hidrata, ali i ugljenih hidrata uopšte. Mnogim osobama se preporučuje keto ishrana, koja se bazira na unosu zdravih masti i proteina, i izbacivanju rafinisanih ugljenih hidrata. Ovakav način ishrane dovodi do ketoze – metaboličkog stanja pri kom organizam počinje da sagoreva masti kako bi proizveo energiju.

Takođe, potrebno je pažljivo određivanje porcija hrane koja se pojede u jednom obroku. Prejedanje dovodi do naglog skoka insulina, naročito kod osoba sklonih dijabetesu.

Namirnice sa visokim glikemijskim indeksom (slatkiši, med, džemovi, sirupi) moraju da se konzumiraju veoma pažljivo, te unos šećera ne bi trebalo da prelazi više od 25 grama na dan.

Istraživanja ukazuju i na veliku ulogu cimeta u održavanju nivoa insulina. Naime, cimet je veoma moćan antioksidant, i njegovim unosom se potencijalno može sniziti nivo insulina u organizmu. Preporuke nalažu da se uzima jedna kafena kašičica organskog cimeta dnevno.

Namirnice bogate vlaknima, kao što su pasulj, jabuke, boranija, citrusno voće, grašak i žitarice od celog zrna, usporavaju kretanje hrane kroz digestivni trakt i samim tim, usporavaju rast šećera u krvi odmah posle obroka.

Uz pravilnu ishranu, potrebno je da se upražnjava i fizička aktivnost, naročito ukoliko osoba provodi dosta vremena u sedećem položaju, ili je inače fizički neaktivna ili gojazna. Lagana šetnja posle u trajanju od barem 20 minuta posle obroka se pokazala izuzetno efikasnom u sprečavanju naglog skoka insulina u krvi. Pored toga, nezavisno od obroka, fizičku aktivnost treba upražnjavati svakog dana, u trajanju od najmanje 30 minuta.